Dobar dan,
Danas je 14. mart 2024. godine, javljamo se iz mesta u kome živimo, Želiezovce, malom gradiću u regionu Nitra pored reke Hron u Slovačkoj.
Posle dugo razmišljanja i vaganja za i protiv, odlučili smo da pokrenemo vebsajt (na kome ste trenutno) i YouTube kanal pod nazivom “Fambolous”, te otud i ova prva objava.
Zašto? Mnogo je razloga, a pre svega taj što želimo da pomognemo svojim znanjem i iskustvom onima kojima to treba a vezano je za život porodice u Slovačkoj. Drugi razlog je što želimo da prikažemo kako izgleda život petočlane porodice. Kada gledamo druge YouTube kanale, sve izgleda tako lepo i opušteno kada je samo dvoje ljudi uključeno. Od putovanja do zabave na odmoru, sve je mnogo lakše i drastično jeftinije kada je samo dvoje ljudi. Kada je u pitanju pet – e to nismo još našli nigde na Youtube-u.
Što se tice Slovačke, poštoji mnogo oprečnih informacija o životu ovde. Neko kune dan kada je došao, a neko, poput nas, se zahvaljuje Bogu na ukazanoj prilici. S obzirom da smo mi, kao što smo već rekli, petočlana porodica koja, evo, već više od četiri godine živi i radi ovde, mislimo da možemo da pružimo korisne i tačne informacije vezane za život i rad ovde.
I ne, mi nismo Slovaci iz Srbije, slovački jezik je još uvek nešto sa čime se svakodnevno mučimo (izuzev naše dece koja pohađaju školu na slovačkom i njima više ne predstavlja problem). Moj posao zahteva da govorim engleski, dok supruga radi na poziciji gde joj je srpskohrvatski primarni jezik te komunikacija na slovačkom nije primarna – otud i problem naučiti ga.
Doselili smo se ovde iz Beograda, gde smo se oboje rodili i ziveli skoro 40 godina. Svi znamo kako izgleda živeti u Srbiji – nekom je majka a nekom maćeha. Nama je bila maćeha, i zato smo prelomili i krenuli na put od 600 km do ovde, što nije mnogo daleko od Beograda.
Da, kasno smo se odlučili da napustimo Srbiju, ali se nijednom do sada nismo pokajali zbog toga. Mislim da smo mi najbolji primer da nikad nije kasno. Za ovih, uskoro pet godina koliko živimo ovde, sredili smo svoj život na način da, kako nekada pomislimo, nikad ne bi verovali da može dok smo bili u Srbiji. Kupili smo stan duplo veći od onog koji imamo u Beogradu, kupili skoro novi auto (mogli smo i novi ali mislimo da se to ne isplati), imamo – po našem mišljenju – odlične poslove, i sve je nekako došlo na svoje da smo se prošle godine i zvanično odjavili iz Srbije.
A kako je sve počelo?
Pošteno bi bilo reći da smo nas dvoje već dugo godina hteli da odemo iz Srbije. Naš cilj, kao i verovatno za 99% ljudi iz Srbije koji hoće da se presele, na prvom mestu bio je Nemačka, Austrija, Švedska, Danska ili Norveška. Život je uredio da ja, koji sam u to vreme radio kao programer, nadjem posao u Českoj. Najstarija i srednja ćerka su u to vreme imale manje od 5 godina i posle mnogo pokušaja da se cela porodica preseli u Česku, na kraju smo odustali jer je Češka u to vreme, sa ciljem da smanji broj ljudi koji dolaze iz Ukrajine, uvela ekstremne uslove za spajanje porodice za sve osobe koje su iz zemalja van EU. I tako smo se vratili u Beograd.
Mnogo godina je prošlo, i ovog puta suprugu su vrbovali u Beogradu za poziciju u Bratislavi u Slovačkoj. U početku smo mislili da je u pitanju prevara, međutim ispostavilo se da je američka kompanija AT&T zaista tražila radnike u Srbiji za rad u Slovačkoj. I tako je, u vreme najveće histerije vezane za Kovid, supruga otišla za Bratislavu. I ja sam počeo da tražim posao u Bratislavi, i nije potrajalo dugo dok ga nisam našao u struci – kao programer.
Međutim, tada počinju ona užasna otpuštanja zbog Kovida, i moj nesuđeni poslodavac se predomišlja i javlja da me ipak neće zaposliti. To je bio priličan udarac za mene, ali nisam odustajao, tako da sam se prijavio za posao u AT&T-u gde je supruga već pocela da radi. Da, plata nije bila ni pola one koja mi je bila obećana kao programeru, ali ne mogu da se žalim – bila je solidna za uslove u Slovačkoj.
Početak je bio težak, kao, verovatno i svima koji se odluče za odlazak iz Srbije. Bilo je dosta dana u tih prva tri meseca kada smo jeli samo viršle i krompir za doručak, ručak i večeru, i živeli u jednoj sobi – ali smo izdržali. Jedan od razloga za to je i taj što smo prvih meseci praktično radili da vratimo novac koji smo pozajmili od prijatelja iz Srbije da bi naše preseljenje uopšte bilo moguće, plus da odvojimo novac da dovedemo decu ovde, koja su tih prvih nekoliko meseci ostala sa babom u Srbiji. Da je bilo teško – da, bilo je. Kada porodica nije na okupu i kada sabiraš sitninu za odlazak u radnju je veoma traumatično iskustvo.
I tu dolazimo do jedne od stvari koje ćemo pokriti u narednim epizodama – kako izgledaju troškovi kada živite sami u Slovačkoj, kako kada ste sa nekim, a kako u našem slucaju – kad vas je petoro gde dvoje rade, dve idu u školu a jedna u predškolsko.
U svakom slučaju, posle nekoliko meseci smo doveli i decu da budu sa nama, uplatili im časove slovačkog i upisali ih u školu ovde. Godinu dana kasnije stigao je i peti član porodice da nam se pridruži – Ema. Kako je izgledalo održavanje trudnoće, lekari, bolnica i porođaj – pretpostavljate – u nekoj od sledećih epizoda – postova. Tu ćemo pokriti i neke najvažnije stvari što se tiče bolovanja i primanja koja možete ostvariti od države a koja nisu mala.
Takođe ćemo pokriti i dolazak dece ovde, prebacivanje iz škole u školu i ostale pojedinosti.
Kao što mozete videti, potrudićemo se da pokrijemo veliki broj tema najbolje što znamo, pa ako ste zainteresovani – kliknite na Subscribe na našem YouTube kanalu i očekujte nas uskoro sa novim informacijama. Ako imate nekih pitanja na koje nismo odgovorili ili želite da znate više, pišite nam i potrudićemo se da svima odgovorimo.
To bi bilo to za prvo javljanje, pozdravljamo vas i eto nas opet uskoro!